I tako...

Još jedan kišni, sivi, dosadni dan u Beogradu. Sutra će biti lepše vreme kažu meteorolozi po netu, mada ne znam koliko im je za verovati. S obzirom na to da je vreme takvo kakvo je, sedim u stanu, pijuckam već hladnu kafu, kopam po netu i razmišljam koliko me mrzi da radim. Ali, kada se nešto mora – mora se, treba pokriti sve prohteve i rashode. Inače, video sam na netu da je večeras u Cinaplexx-u u 19h opera Toska minhenskog Narodnog pozorišta. Ja večeras neću moći da odem ali, u maju se na izvođenju opere Ana Bolen svakako vidimo ako ste ljubitelj i budete tamo. Svašta će još nešto zanimljivo biti koliko vidim. Mada, po komentarima ispod članka vidim i da je posećenost jadna, što je žalosno. Nego, kada sam kod posećenosti setih se nečega. Hoću da pozdravim mog čitaoca iz Nemačke. Da pojasnim, imao sam jedan pregled i mislim da taj neko, budući da je prvi i jedini zaslužuje pozdrav od mene. Ja sam siguran i da taj neko nije samo redom listao blogove, tako došao do ovog i otišao odmah na sledeći. Verujem da ga je pažljivo pročitao i zaključio da vredi vratiti se opet. Zato dragi čitaoče, želim da ti se zahvalim i da te pozdravim. I dok ovo škrabam, kontam da mi se neviđeno jede nešto slatko. Tako da, milki koja me čeka vreme je odzvonilo. Odoh i da napravim još jednu kafu pa da radim malo. Ako neko bude čitao ovo dok mene nema, nek’ bude pozdravljen.